Neka lutko,uredu je... >>


Više ne prolazim ulicom Dositejevom

Posjete : 92642



31.05.2018.

one million bullets babe

Nikad u životu nije kasno ukapirati šta čovjeka ustvari čini najsretnijim. Sloboda. Mogućnost da duboko udahnem i idem u dan, u budućnost bez nekog glupog tereta. Ovo sada govorim samo u kontekstu te ljubavi.

Smiješno mi je, da sam, kad sam mislila da sam "konačno dobila slobodu" bila nekako pod teretom za koji nikada nisam imala konkretan opis. Ni objašnjenje. U mojoj glavi i u plućima je bio teret, tjeskoba, ali nikada mi preko jezika nije moglo preći konkretno objašnjenje. Samo ono "ne znam" i isključivanje iz bilo kakvog daljeg razgovora.
S tobom sam ja itekako slobodna. Da budem ja, ja. Da dišem. Da mislim. I da u svaki dan idem sa novom ljepšpom željom i idejom.
To i jeste poenta ustvari.
Imati tog nekog svog čiji si.
Čiji si tako lako, tako lijepo, tako slobodno. Čiji si i bez da se zapitaš čiji si. Jednostavno si njegov.
Po fabričkim postavkama nečiji.